Фабрика ЗиЛ (Завод имени Лихачёва), њени погони за производњу моторних возила, били су познати по аутомобилима у којима се никада нису возили обични смртници. Требало је да будете "буџа" највећег калибра у СССР-у да би били на задњем седишту некох дугачког ЗиЛ-а.
Fabrika ZiL (Завод имени Лихачёва), njeni pogoni za proizvodnju motornih vozila, bili su poznati po automobilima u kojima se nikada nisu vozili obični smrtnici. Trebalo je da budete "budža" najvećeg kalibra u SSSR-u da bi bili na zadnjem sedištu nekoh dugačkog ZiL-a.
Наравно, од производње таквих возила фабрика и њени радници се никад неби "'леба најели". И нису – производили су и камионе и то оне ЗиЛ 130 којих и дан данас има по читавом СССР-у, оних малих њушкаша којима је предњи део обично офарбан у неку светлију боју. Дошла је и прошла перестројка, СССР се распао, биле су и велике кризе. Фабрика је приватизована још септембра 1992, а фабрика је остала без буџетских средстава. И поред тога, успели су да у '93. прода 98.000 возила. Они велике ЗиЛ-ове лимузине никоме нису требале, па је требало некако зарадити за 'леба, понудити нешто што се тражи. Пара за нове пројекте, наравно, није било, али је постојала намера у фабрици и тражња на тржишту за малотонажним камионима, али за камион такве класе одговарајућих склопова није било. Једини склоп који би могао да одговара је кабина ЗиЛ 4331. Постављен је задатак пред конструкторе да уз употребу дате кабине направе 3-тонски "градски" камион са "равном" кабином, али им баш није пошло за руком да га доведу до серије, али после доста перипетија јесте конструкција "полуњушкаша" каквог видите на фоткама. У септембру '96. малог ЗиЛ-а су "крстили" именом "Бичок" (Бычок" – мали во, вочић) и добио је индекс ЗиЛ-5301.
Naravno, od proizvodnje takvih vozila fabrika i njeni radnici se nikad nebi "'leba najeli". I nisu – proizvodili su i kamione i to one ZiL 130 kojih i dan danas ima po čitavom SSSR-u, onih malih njuškaša kojima je prednji deo obično ofarban u neku svetliju boju. Došla je i prošla perestrojka, SSSR se raspao, bile su i velike krize. Fabrika je privatizovana još septembra 1992, a fabrika je ostala bez budžetskih sredstava. I pored toga, uspeli su da u '93. proda 98.000 vozila. Oni velike ZiL-ove limuzine nikome nisu trebale, pa je trebalo nekako zaraditi za 'leba, ponuditi nešto što se traži. Para za nove projekte, naravno, nije bilo, ali je postojala namera u fabrici i tražnja na tržištu za malotonažnim kamionima, ali za kamion takve klase odgovarajućih sklopova nije bilo. Jedini sklop koji bi mogao da odgovara je kabina ZiL 4331. Postavljen je zadatak pred konstruktore da uz upotrebu date kabine naprave 3-tonski "gradski" kamion sa "ravnom" kabinom, ali im baš nije pošlo za rukom da ga dovedu do serije, ali posle dosta peripetija jeste konstrukcija "polunjuškaša" kakvog vidite na fotkama. U septembru '96. malog ZiL-a su "krstili" imenom "Bičok" (Бычок" – mali vo, vočić) i dobio je indeks ZiL-5301.
Ко зна да ли би тај камиончић имао такву судбину да градоначелник Москве није одма' наручио сто "Бичкова". Занимљиво је да први примерци нису били шасије и мотори "Мерцедеса" серије Т2 у ЗиЛ-овском паковању. Ти камиони су били скупи, али су у експлоатацији потврдили исправност конструкторског приступа ЗиЛ-а. Следећа фаза је било израда возила на потпуно домаћим агрегатима и склоповима, што би довело до знатног снижавања његове цене. Употребљени су склопови и системи из постојећих модела ЗиЛ-ове производње (али нису сви и самми били ЗиЛ-ове производње): кабина, систем за управљање са сервоом, кочни систем и друго. Што се трансмисије тиче, било је потребно наново конструисати задњи мост и променити преносне односе у петостепеном мењачу из ЗиЛ-а 130. Одлучено је да се за мотор "Бичка" искористи турбодизел Д-245.12 "Минског Тракторског Завода" са 105 коња (ако сте видели неки иоле новији "Белорус" трактор са четвороцилиндричним мотором – у питању је једна од верзија тог Д-245 мотора са 4.750 цм3). Тада је то било као привремено решење, помињан је Caterpillar-3054 са 135 коња, међутим, и дан данас се користи тај МТЗ-ов мотор. Осим стандардног међуосовинског растојања од 365 цм, могло је да се наруче и возила са размацима између осовина од 325 у 452 цм, као и једноредна кабина, па продужена једноредна са креветом иза, дворедна кабина, затворени фургони, аутобуси, теренске верзије. Све то је урађено за, по руским мерилима, изузетно кратком року, што је било узрок неких каснијих проблема.
Ko zna da li bi taj kamiončić imao takvu sudbinu da gradonačelnik Moskve nije odma' naručio sto "Bičkova". Zanimljivo je da prvi primerci nisu bili šasije i motori "Mercedesa" serije T2 u ZiL-ovskom pakovanju. Ti kamioni su bili skupi, ali su u eksploataciji potvrdili ispravnost konstruktorskog pristupa ZiL-a. Sledeća faza je bilo izrada vozila na potpuno domaćim agregatima i sklopovima, što bi dovelo do znatnog snižavanja njegove cene. Upotrebljeni su sklopovi i sistemi iz postojećih modela ZiL-ove proizvodnje (ali nisu svi i sammi bili ZiL-ove proizvodnje): kabina, sistem za upravljanje sa servoom, kočni sistem i drugo. Što se transmisije tiče, bilo je potrebno nanovo konstruisati zadnji most i promeniti prenosne odnose u petostepenom menjaču iz ZiL-a 130. Odlučeno je da se za motor "Bička" iskoristi turbodizel D-245.12 "Minskog Traktorskog Zavoda" sa 105 konja (ako ste videli neki iole noviji "Belorus" traktor sa četvorocilindričnim motorom – u pitanju je jedna od verzija tog D-245 motora sa 4.750 cm3). Tada je to bilo kao privremeno rešenje, pominjan je Caterpillar-3054 sa 135 konja, međutim, i dan danas se koristi taj MTZ-ov motor. Osim standardnog međuosovinskog rastojanja od 365 cm, moglo je da se naruče i vozila sa razmacima između osovina od 325 u 452 cm, kao i jednoredna kabina, pa produžena jednoredna sa krevetom iza, dvoredna kabina, zatvoreni furgoni, autobusi, terenske verzije. Sve to je urađeno za, po ruskim merilima, izuzetno kratkom roku, što je bilo uzrok nekih kasnijih problema.
