Pitanje je jasno Kako i zbog cega ste ponosni vlanik ''Lade''?
Moja prica glasi ovako:
Te davne 1981 moji odlucise da prave novu kucu posto je ona u kojoj su ziveli postala tesna. S' obzirom da nismo imali automobil, moj deda odluci da kupi neku masinu, koja ce posluziti za prenos gradjevinskog materjala i ostale poslove koje auto mora da obavlja. Dakle bilo je striktno namenski. S' obzirom da se planira izgradnja kuce, moji nisu mogli mnogo potrositi na auto. Izbor je pao na Nivu, mada mom dedi se nije svidela, trabant karavan, wartburg, kadett i tako to, i 2102 Iz razumnih razloga, narucili su 2102 koja nije bila na lageru. Zanimljivo je i to da je diler imao prodajno mesto, pet minuta pesaka od naseg imanja
Cekali su dosta dugo, cak je cena skocila tri puta od one koja je bila kada su je narucili, nije postajao zakon o zastiti kupaca, pa su je platili 3x skuplje, jbg, takva su vremena bila. Kada je stigla, prevukla je tone i tone gradjevinskog materjala, potom su moji prodavali cvece, i to je vukla, pa onda voce i povrce, ma Boga je prevukla. Secam se da je cale natovari tako da ima mesta samo za vozaca. Isli smo na zimovanja, letovanja, sve vozeci Ladu. Zanimljivo je, prkosi svim pricama koje se vezuju za Ladu, koje su nam poznate, za 330 000 km koje danas ima pod tockovima nikada moju porodicu nije ostavila, ponekad se jedva dovlacila do kuce, ali se uvek dovukla To je ono sto me cini ponosnim. Ja cu joj biti treca generacija koju ce voziti. Odrastao sam pored 2102, sentimetalno sam se vezao nju, volim je (ne znam kako Vam ovo zvuci ). Eto, odgovor na sopstveno pitanje: Kako i zbog cega ste ponosni vlasnik ''Lade''?
Moj cale je vozio specijalku i rivu,a sada nivu jer nam se ukazala prilika da je povoljno kupimo.
Mada se fiat 127 pokazao bolje od lada koje je cale vozio,tako da je cale i danas zainteresovan da kupi jos jednog 127.Auto koji 300 000 predje bez vecih kvarova na motoru,bez generalne i sredjivanja limarije
Videcemo koliko ce niva da nas sluzi
Priču sa mnom mislim da većina vas zna. Kada sam, te davne 2001. godine skupio dovoljno para, moj najbolji drug me je nagovarao da kupim Samaru. "Ej, Kume, pa to ti je ruski Mercedes!" Bio sam jako, jako skeptičan, do tada sam vozio ćaletovu Skalu 55 i jednostavno nisam verovao da rusi mogu da sklope dobar auto.
Kolega moj i drugar je tada vozio Samaru i dogovorili smo se da me provoza da vidim koliko je moj Kum u pravu. I bogami... mnogo prostora unutra, tiha, udobna, vuče muški... ja ostao oduševljen. I danas sam, doduše I kupim ja tako 14. oktobra 2001. godine mog Sputnika. Koliko mi je pravio problema i koliko sam pizdeo zbog njega, neću ni da pričam. Auto je bio tehnički u jako lošem stanju, a o estetici da i ne pričam. Šta sam sve popravio i promenio je priča za sebe. Ali sam ga na kraju doterao do nivoa gde je potrebno samo redovno održavanje, i naravno - poneka estetska intervencija.
Zašto sam ponosan? Zato što sada izgleda 100x bolje nego što je bila, nego što je IKADA bila. Zato što sve što nije radilo ranije sada radi. Zato što je auto koji ima sve što su Samare tada imale ili nisu imale. Zato što pokušavam i nadam se uspevam da je teram do perfekcije. I naravno, zato što me ljudi stalno u Pančevu zaustavljaju i pitaju za auto. Taj momenat je vredan svog truda. Iako me pri svakom čačkanju automobila na parkingu ljudi gledaju kao da sam kreten koji nema pametnija posla i (verovatno se) krste, ali... krajnji momenat i efekat je besprekoran!
Prvi put sam razmisljao da kupim samaru 2002 godine, kada je jedan moj kolega pazario jednu. Dobio je neke pare i odlucio da kupi auto, provrteo oglase i odlucio se bas za samaru, posto za te pare nije moglo nista bolje da se kupi (3000DM).
Tada sam se odusevio komforom i solidnim motorom, iako ta samara nije bila bas nesto sredjena...Kada sam je par puta provozao svidelo mi se kako vuce, ali malo mi je bila neudobna za voznju...
Posto sam poceo da sredjujem kucu, odustao sam od kupovine auta i polako mi je samara izasla iz glave....
U septembru 2005 Kao grom iz vedra neba, od jednog kolege sa posla saznam da hoce da kupi novi auto i u prici skontam ja da on ima samaru i da sada hoce da je proda!!! Par dana sam se presabirao i na kraju, prelomim i kupim je!
Posto sam tih dana vozio firminog jugica, bilo mi je tesko da se naviknem na samaru.....ali kada sam se par puta provozao bilo mi je skrnavo da sednem ponovo u Yuga.
Polako sam poceo da otkrivam njene tajne i shvatio da sve za sta sam se uhvatio kod nje da uradim, uradio sam bez nekih vecih poteskoca. Supruga je takodje pocela da vozi i njoj se takodje dopala, a i cerkica je luda za njom. (Svaki put place kada pozajmim ladu nekome...)
Polako ali sigurno Samara nam je svima prirasla za srce....
Eto to je bila moja prica i prica nase Samare.
Samo zamisli da je svaki novi dan bolji nego juče a lošiji od sutra....!
savke wrote:Supruga je takodje pocela da vozi i njoj se takodje dopala, a i cerkica je luda za njom.
He-he, potpuno isto i kod mene. Samo sto moja zena sa njom pici na posao svaki dan, a cerkica kad je prepozna na parkingu pruza rucice prema njoj i trazi da je stavim na njeno sjediste.
U filmu Emira Kusturice "Otac na sluzbenom putu" djecak po imenu Malik kaze: "Bolje rusko govno nego americka pita". E tako sam se i ja rukovodio kod izbora automobila. I nisam pogresio. Samara je lijep automobil (sto bi rekli novinari "dizajn koji ne zastarjeva" - bar meni), cvrsta (u sta sam se uvjerio vozeci je nasim "kvalitetnim" putevima), solidan prtljaznik, dobro vuce i kad je krcata putnicima i stvarima, povoljno odrzavanje. A mane - ko ih sve nema, ali necu o njima jer ipak mi je draga pa njih ponekad i ne vidim.
Moja majka bas i ne gotivi Ladu. Stalno kuka na upravljacki sistem, uopste, na kontrole. Par puta sam vozio moju 2102, i ima pravo, jeste spartanski, ali e... Musko sam majku mu, prilici mi takva neotesana masina Volim neotesane masine.
Te 2000. nisam imao para za vise.
A i cale je ranije vozio, pa rekoh, bolje da bacam lovu na svoju, nego na njegovu...
Promenilo se to sto sada bacam lovu i na svoju i na njegovu.
Као сам и због чега сам поносни власник "Ладе"? Па можда би најбољи одговора због чега, био одговор једног другара са војне вежбе, када је почео да кука и на моје питање зашто је појео по' тегле феферона због којих су му пукли хемороиди и пекло га до суза, кад је знао да не сме, плачљиво одговорио: "Па шта ћу кад и' ВООООЛЕМ!?".
Тако и ја – волем те помало "својеглаве" машине са неком својом логиком, понекад и неразумљивом већини других.
Пролеће 2000-те. У фамилији је одлучено да нам треба нови ауто јер је сада већ благопочивши "Алеко" проживљавао последње дане (мотор ("Ладин" 1,6) је "ждрао" уље и гориво, крила, сајтне и рубови почели да се дезинтегришу). Постојала су два избора – полован увозни или неки јефтинији нов ауто. Обе категорије требало су да испуне улогу јединог аута у породици, те је требало да се као такви, допадну (и одговарају) и оцу и мени, па приде и да имамо довољно новаца за неког њих, без да продајемо бубреге, јер тада не беше иоле нормалних кредита, те је готово једини начин плаћања био "соларни" (паре на сунце).
Што се половних тиче, запамтио сам понуде за неке "Пежое", који су нама мушкима у фамилији "слаба тачка", посебно они из 40Х серија. До тада су се три или четири године уназад из иностранства масовно увозило ко зна каквих све аутомобила уз све оне час забране, час пререгистрације. Пошто је свима познато шта се и како све увозило у то време, некако нас је све то обесхрабрило и превагнула је друга опција – нови ауто.
Дошао је Сајам аутомобила и сви оно попусти и друге погодности за куповину. Међу новим буџетним аутомобилима из избора су одмах испале "Заставе", прво што су мале за наше потребе, а "Флорида" је вазда некако... "Флорида". Беху тада и "Дачије", и то оне "Нове", али и поред отвореног ума за такву "егзотику“, ни мени ни оцу се нису допале. Беше ту и нешто/поприлично скупља "ФИАТ Темпра" из Турске, па и мали Кореанци типа "Атоса" и "Матиза", али су ипак отпали из избора због усклађивања укуса оца и мене. На крају је "књига спала на два слова" – тадашњи бестселер "Шкода Фелиција" 1,3 и каснији победник нашег конкурса - "Лада" 2110.
Посећивали смо разне дилере, добијали којакаве попусте (видели људи да нам заиста треба ауто) и ко зна шта све не. Мени се и раније "јавио" победник – 2110 (или још боље 2112), ал' реко' - да дамо шансу и "Шкоди". А она ми се учинила малко "кусава", док ни отац ни ја не "миришемо" караване, па онда и онај само 1,3 мотор (ови други VW-ови су поприлично дизали цену), у карбураторској верзији (са убризгавањем су још увек били ређи), па онда чињеница да је то мотор пореклом из старих "Шкода" са радилицом на три лежаја, брегастом у блоку... "Лада" и њен мотор пореклом из "Самаре" са "мултипоинт" убризгавањем, чак и снажна 16V верзија и остали склопови из доказано солидне "Самаре", па и димензије самог аута су се и оцу учинили као права ствар. Наравно, били су ти и неки минуси који никако нису могли да покваре генерални утисак да је "Лада" озбиљан аутомобил. По мени, победник је био очигледан - "Лада", једино се постављало питање да ли "седан" или "хечбек". Ових других је почело да тек пристиже код нас, а мени су се допали што због самог изгледа, што због претходног искуства са прилагодљивим пртљажником у "Алеку".
"Лада" је имала предност (112-ца беше моја жеља), али ни "Шкода" није дефинитивно "испала из игре". Обиђосмо отац и ја дилере, добили коначне цене за оно што нам нуде (110-ка беше око 14 'иљада "демона") и...
И догодило се то сасвим ненадано: колега мог оца из суседног места поменуо му је да у његовом комшилуку има нека жена, "гастос" из Швице, која је претходне јесени пазарила "Ладу" и кратко је возила пре него се вратила тамо назад, а сад је продаје. Отац је у међувремену био и видео ауто, чуо цену и избор је пао – купујемо. И тако - отиђосмо нас двојица да пазаримо ауто и одмах возимо кући. Тада сам је и видео први пут: 21102, што би значило 1,5 8V мотор са, тада још увек GM-овим, убризгавањем. Боја је блесаво названа "афалина" (светло зелено-плавкаста), али је просто сијала у супер скоцканој гаражи. На километар сату је било хиљаду осамсто и нешто пређених километара. Копкала ме је знатижеља што уопште продају нов ауто, а онда су ми објаснили: хтела жена да купи ону нову "Ниву" (сад је "Шевролетова") да је вози док је овде, али их тада није било (као ни сада), па је видела на плацу код Бобана Атанацковића у Београду (продавао их тада и он) "десетке", много јој се свидела боја, а имала је довољно "швајцараца" код себе, па кад већ нема нове "Ниве"... Ал' то није све. Зиму је жена провела у Швајцарској, а "Лада" ни гуме није поквасила по снегу – чамила је ту зиму у гаражи. Ипак је жена себи нешто касније купила џип (додуше, полован) – показала ми је у другој гаражи "кратку" "Фронтеру" светло-плаве металик боје, веома сличне оној "Ладиној". Мени се то учинило као довољно добар разлог за продају практично нове 110-ке и да је са њом ипак све у реду. Пошто је и ту у питању било "соларно" плаћање, погодили смо се за цену – 9500 "демона". Значи: 14 'иљада нова, 9 и по са пређених 1800 и кусур километара. Фин пазар, зар не?
Када сам из "Алека" прешао у 110-ку, дочекао ме је онај аналогни сат који чука као паклена машина, досадно "пинг-пинг-пинг..." када се отворе врата, они луди привесци за деблокаду, лучни "торпедо" који ми се, у поређењу са "Борбеним возилом пешадије" - "Алеком", учиниo као да је из "Ентерпрајза"... Требало је мало времена да се навикнем на све то.
Ево прошло је седам година од тада и "Лада" ми је и даље нешто ново и свеже. Са'ранила је за то време много они "супер" половњака који су допељани крајем деведесетих. То је укупно трећи руски (седми-осми укупно) аутомобил у мојој породици, од очевог првог "Москвича 408" купљеног '66-те, преко "Алека" (премда више волим да га зовем по "презимену" - "Москвич") из '89-те, до ње, "Ладе" 21102, до, како сам је прозвао "Делфин".
Ко зна, можда ће и следећи ауто бити опет "Лада". Не бих имао ништа против – напротив. И поред тога што ће вероватно бити новаца за неки престижнији ауто, можда поменути "Пежо", волео бих да и тада имам ову, такорећи, страст према скромном, својеглавом ауту са лађом на знаку.
И знате шта бих још волео? Ма волео бих да могу да будем мало сажетији кад узмем да пишем! Ма јбт, вид' кол'ко сам напис'о! Баш ме је "кренуло". Добро је што куцам са само три прста...
___________
Kao sam i zbog čega sam ponosni vlasnik "Lade"? Pa možda bi najbolji odgovora zbog čega, bio odgovor jednog drugara sa vojne vežbe, kada je počeo da kuka i na moje pitanje zašto je pojeo po' tegle feferona zbog kojih su mu pukli hemoroidi i peklo ga do suza, kad je znao da ne sme, plačljivo odgovorio: "Pa šta ću kad i' VOOOOLEM!?".
Tako i ja – volem te pomalo "svojeglave" mašine sa nekom svojom logikom, ponekad i nerazumljivom većini drugih.
Proleće 2000-te. U familiji je odlučeno da nam treba novi auto jer je sada već blagopočivši "Aleko" proživljavao poslednje dane (motor ("Ladin" 1,6) je "ždrao" ulje i gorivo, krila, sajtne i rubovi počeli da se dezintegrišu). Postojala su dva izbora – polovan uvozni ili neki jeftiniji nov auto. Obe kategorije trebalo su da ispune ulogu jedinog auta u porodici, te je trebalo da se kao takvi, dopadnu (i odgovaraju) i ocu i meni, pa pride i da imamo dovoljno novaca za nekog njih, bez da prodajemo bubrege, jer tada ne beše iole normalnih kredita, te je gotovo jedini način plaćanja bio "solarni" (pare na sunce).
Što se polovnih tiče, zapamtio sam ponude za neke "Pežoe", koji su nama muškima u familiji "slaba tačka", posebno oni iz 40H serija. Do tada su se tri ili četiri godine unazad iz inostranstva masovno uvozilo ko zna kakvih sve automobila uz sve one čas zabrane, čas preregistracije. Pošto je svima poznato šta se i kako sve uvozilo u to vreme, nekako nas je sve to obeshrabrilo i prevagnula je druga opcija – novi auto.
Došao je Sajam automobila i svi ono popusti i druge pogodnosti za kupovinu. Među novim budžetnim automobilima iz izbora su odmah ispale "Zastave", prvo što su male za naše potrebe, a "Florida" je vazda nekako... "Florida". Behu tada i "Dačije", i to one "Nove", ali i pored otvorenog uma za takvu "egzotiku“, ni meni ni ocu se nisu dopale. Beše tu i nešto/poprilično skuplja "FIAT Tempra" iz Turske, pa i mali Koreanci tipa "Atosa" i "Matiza", ali su ipak otpali iz izbora zbog usklađivanja ukusa oca i mene. Na kraju je "knjiga spala na dva slova" – tadašnji bestseler "Škoda Felicija" 1,3 i kasniji pobednik našeg konkursa - "Lada" 2110.
Posećivali smo razne dilere, dobijali kojakave popuste (videli ljudi da nam zaista treba auto) i ko zna šta sve ne. Meni se i ranije "javio" pobednik – 2110 (ili još bolje 2112), al' reko' - da damo šansu i "Škodi". A ona mi se učinila malko "kusava", dok ni otac ni ja ne "mirišemo" karavane, pa onda i onaj samo 1,3 motor (ovi drugi VW-ovi su poprilično dizali cenu), u karburatorskoj verziji (sa ubrizgavanjem su još uvek bili ređi), pa onda činjenica da je to motor poreklom iz starih "Škoda" sa radilicom na tri ležaja, bregastom u bloku... "Lada" i njen motor poreklom iz "Samare" sa "multipoint" ubrizgavanjem, čak i snažna 16V verzija i ostali sklopovi iz dokazano solidne "Samare", pa i dimenzije samog auta su se i ocu učinili kao prava stvar. Naravno, bili su ti i neki minusi koji nikako nisu mogli da pokvare generalni utisak da je "Lada" ozbiljan automobil. Po meni, pobednik je bio očigledan - "Lada", jedino se postavljalo pitanje da li "sedan" ili "hečbek". Ovih drugih je počelo da tek pristiže kod nas, a meni su se dopali što zbog samog izgleda, što zbog prethodnog iskustva sa prilagodljivim prtljažnikom u "Aleku".
"Lada" je imala prednost (112-ca beše moja želja), ali ni "Škoda" nije definitivno "ispala iz igre". Obiđosmo otac i ja dilere, dobili konačne cene za ono što nam nude (110-ka beše oko 14 'iljada "demona") i...
I dogodilo se to sasvim nenadano: kolega mog oca iz susednog mesta pomenuo mu je da u njegovom komšiluku ima neka žena, "gastos" iz Švice, koja je prethodne jeseni pazarila "Ladu" i kratko je vozila pre nego se vratila tamo nazad, a sad je prodaje. Otac je u međuvremenu bio i video auto, čuo cenu i izbor je pao – kupujemo. I tako - otiđosmo nas dvojica da pazarimo auto i odmah vozimo kući. Tada sam je i video prvi put: 21102, što bi značilo 1,5 8V motor sa, tada još uvek GM-ovim, ubrizgavanjem. Boja je blesavo nazvana "afalina" (svetlo zeleno-plavkasta), ali je prosto sijala u super skockanoj garaži. Na kilometar satu je bilo hiljadu osamsto i nešto pređenih kilometara. Kopkala me je znatiželja što uopšte prodaju nov auto, a onda su mi objasnili: htela žena da kupi onu novu "Nivu" (sad je "Ševroletova") da je vozi dok je ovde, ali ih tada nije bilo (kao ni sada), pa je videla na placu kod Bobana Atanackovića u Beogradu (prodavao ih tada i on) "desetke", mnogo joj se svidela boja, a imala je dovoljno "švajcaraca" kod sebe, pa kad već nema nove "Nive"... Al' to nije sve. Zimu je žena provela u Švajcarskoj, a "Lada" ni gume nije pokvasila po snegu – čamila je tu zimu u garaži. Ipak je žena sebi nešto kasnije kupila džip (doduše, polovan) – pokazala mi je u drugoj garaži "kratku" "Fronteru" svetlo-plave metalik boje, veoma slične onoj "Ladinoj". Meni se to učinilo kao dovoljno dobar razlog za prodaju praktično nove 110-ke i da je sa njom ipak sve u redu. Pošto je i tu u pitanju bilo "solarno" plaćanje, pogodili smo se za cenu – 9500 "demona". Znači: 14 'iljada nova, 9 i po sa pređenih 1800 i kusur kilometara. Fin pazar, zar ne?
Kada sam iz "Aleka" prešao u 110-ku, dočekao me je onaj analogni sat koji čuka kao paklena mašina, dosadno "ping-ping-ping..." kada se otvore vrata, oni ludi privesci za deblokadu, lučni "torpedo" koji mi se, u poređenju sa "Borbenim vozilom pešadije" - "Alekom" učinilo kao da je iz "Enterprajza"... Trebalo je malo vremena da se naviknem na sve to.
Evo prošlo je sedam godina od tada i "Lada" mi je i dalje nešto novo i sveže. Sa'ranila je za to vreme mnogo oni "super" polovnjaka koji su dopeljani krajem devedesetih. To je ukupno treći ruski (sedmi-osmi ukupno) automobil u mojoj porodici, od očevog prvog "Moskviča 408" kupljenog '66-te, preko "Aleka" (premda više volim da ga zovem po "prezimenu" - "Moskvič") iz '89-te, do nje, "Lade" 21102, do, kako sam je prozvao "Delfin".
Ko zna, možda će i sledeći auto biti opet "Lada". Ne bih imao ništa protiv – naprotiv. I pored toga što će verovatno biti novaca za neki prestižniji auto, možda pomenuti "Pežo", voleo bih da i tada imam ovu, takoreći, strast prema skromnom, svojeglavom autu sa lađom na znaku.
I znate šta bih još voleo? Ma voleo bih da mogu da budem malo sažetiji kad uzmem da pišem! Ma jbt, vid' kol'ko sam napis'o! Baš me je "krenulo". Dobro je što kucam sa samo tri prsta...
KamAZ je dobra mašina.
Kupio sam ga i ne žalim... NIKOGA!
Kako i zbog cega ste ponosni vlanik ''Lade''?
Iz razumnih razloga, narucili su 2102 koja nije bila na lageru. Zanimljivo je i to da je diler imao prodajno mesto, pet minuta pesaka od naseg imanja 
To je ono sto me cini ponosnim. Ja cu joj biti treca generacija koju ce voziti. Odrastao sam pored 2102, sentimetalno sam se vezao nju, volim je (ne znam kako Vam ovo zvuci 
). Eto, odgovor na sopstveno pitanje: Kako i zbog cega ste ponosni vlasnik ''Lade''?
